logosfrj

    izdavackadelatnost

    Brojač poseta

    26775
    TodayToday56
    YesterdayYesterday51
    This_WeekThis_Week133
    This_MonthThis_Month665
    All_DaysAll_Days26775

    Ako iko misli da ovo nije istina, neka piše istinu.
    Samo nemojte da nam drugi pišu istinu o Građanskom ratu.
    To je naša obaveza prema onima kojih više nema i prema onima koji su ostali živi te pouka za one koji će tek doći.

    Soko Joševački

    Već dugo ne slušamo izveštaje s frontova. A još uvek ne verujemo da ih nema. Gdinama smo se sa njima budili, živeli. Godinama su bili tema naših razgovora u kući, na poslu, svuda.

    Tih ratnih godina smo i ostareli. Mladost nam naglo sazrela, detinjstva prekinuta. Pamtićemo sve do kraja izveštaje s frontova.

    Smiruje se. Kao posle snažnog potresa. Posle oluje i košmara. Vreme je spoznaje.

    Vreme uočavanja i prebrojavanja. Ruševine, crne rupe umesto prozora, paljevina, neobrađena, a minama posejana zemlja, posečena po šumama stabla za kojima duša boli, divljač se skrila. Nema je. I bolesti. Bolesti srca i glave, ali i crne rupe umesto očiju, ruke i noge tek u sećanjima, grobovi znani i neznani umesto sinova.

    Valja prebrojati ranjenike i očajnike, siročad i starčad, beskućnike. Ali bezdušne i zle, ubice duha i tela. Valja zapisati šta se zbilo.

    U svakom od sela, na svakoj od planina, uz svaku od naših prelepih reka. Valja zapisati svaku kuću. Ko je u njoj živeo, koliko je imao godina, šta je voleo, čime se bavio i gde ga je odveo rat. Svaku oranicu i sva groblja - sve to treba zapisati. Decu kojima su svremena dostignuća ljudske pameti utkana u ratnu tehniku i ratna umeća ubila oca i majku ili samo oca ili majku, treba zapisati. Ali ne samo u knjige. I u srca preživelih. U duše u samu srž postojanja. To je šansa da budućnost bude lepša od prošlosti. Da bude drugačija.

    Humanija. Pametnija.

    I bitke treba zapisati. Ali ne obraćajući pažnju na mudrost pobednika koja je u ratvima ravna surovosti. Treba ih zapisati kao broj smrti. Uz godine poginulih. I tada u sve datume obeležavanja važnih događaja, na raznorazne godišnjice umesto brojnih oda, treba čitati njihova imena i starost im.

    Da nam se useku u pamćenje.

    Da ih ne zaboravimo.

    Da shvatimo šta smo izgubili i šta su oni izgubili.

    I tugu treba zapisati. Tugu napuštanja sopstvenih kuća. Tugu bežanja u neizvesnost. Tugu ne prihvaćenu od bilo koga, neshvaćenih i unesrećenih. Tugu preneraženih. Njihove misli i reči ako ih je bilo. Ukočene oči i lice s kojeg se ne čita ništa. I plač onih kojih su smogli snage za plakanje. Sede vlasi stečene za jednu noć. Detinje nestašluke kojih odjednom više nema. Bujicu dečijih pitanja koja ponire u nepovrat.

    Beznađe treba zapisati. Ono je od pogubnosti pogubnije.

    Treba zapisati nemoć. Malog običnog čoveka koji jednostavno voli da bude to što jeste. Raduje se običnim malim stvarima i nema velikih planova. Njegovu nemoć da živi svoj obični život. Njegovu želju da ga puste na miru. Da ore svoje njive, da imenom doziva svoje jaganjce, da priča sa svojim psom dok mu trčkara oko nogu, da se veseli toplom domaćem hlebu i suncu kojim ga dariva Bog. Treba zapisati nemoć tog čoveka da se odupre onima koji ga gaze oblače mu uniforme i pušku mu vešaju o ramena.

    I u smrt ga šalju. I uče ga da gazi i sam.

    Protiv te nemoći treba se boriti. Ponirući u i sebe. Duboko do neslućenih dubina što znače mir. Mir od kojeg nemirni i ratova željni beže bez traga. Mir koji ne može da naruši pucnjava i galama. Protiv zla se treba boriti. Ali ne zlom, jer zlom se zlo ne iskorenjuje.

    Ono se tako umnožava. Zagađuje dalje i više. Život čini morom koja nije život.

     

    © 2018 RaspadSFRJ.com. All Rights Reserved. Designed By Novica.info